Непозната жена ми каже: живите лепо тај живот како умишљате. Сретно! То данас добијеш кад викнеш гласно да је љубав једино што умеш и разумеш. Странци и знанци ти лепе етикете: ако ти је лепо, умишљаш, драга!

Живот је вага, али ретко ко уме ту равнотежу да понесе. Сви бисмо да седнемо на онај тас где сија сунце. Да нам је стално лепо. За то ти треба друга страна, а на њој чуда која те хватају за гушу.
Живот је као дечија клацкалица. Сви би да буду горе, високо. Насмејани. Само, ако си горе, то значи да је она друга страна тежа и да те високо држи све оно због чега би да плачеш. Ко то разуме, тај се стварно игра. Остали само кажу да све лепо умишљаш.

Недостају ми времена када смо стављали цело своје срце у честитке за рођендан. Писали смо једни другима стварне, искрене жеље. Умишљали смо и измишљали. Маштали. Данас се понекад осећам усамљено кад видим колико су сви постали горки. Како нам је лакше да се малко стиснемо и да станемо у калуп који су нам дали. А глупо нам је то!

Изедем ти живот ако га ниси умислио!

Ако га сам не смислиш, ако сам не измислиш, други ће уместо тебе. Где је лепота у шаблонском и механичком ходању по утабаним стазама? Заврши школу, матурирај, упиши факс, дипломирај! Нађи посао који не волиш. Нађи колеге на које се жалиш. Нађи дечка, кажи „ДА“, роди дете. Кукај на сваком кораку како си уморна. Како не можеш више. После, кад се вратиш на посао, удвостручи кукање!

Ради све што треба, само немој да умишљаш да ти је лепо!

Немој случајно да радиш нешто за себе. Немој да чешљаш косу као да си дете. Заборави на гумене бомбоне, топлу кафу и ћаскање са другарицом. Избаци пиво из фрижидера, избаци смех из употребе. Немој да си случајно блесава па да се заљубиш у свог мужа! Па он је само мушкарац. Исти је као и сви други! Не умишљај да си срећна, јер су ти деца здрава и развлаче осмех на лицу као твоја бака некад коре за питу. Буди љута и љубоморна! Ко је још видео да му је овде лепо?!
Срамота ме је било кад прочитах „сретно“!

Написала сам како се најбоље од љубави расте. Како нас само љубав чини снажним. Како мушку децу треба да мазимо. Како смо блесави ако мислимо да постоји боља техника, боља метода, ако постоји ма ишта боље ОД ЉУБАВИ.

Само умишљате, рече ми странкиња. Па дописа „сретно!“ Као да сам пошла на далек пут, негде у неку земљу Недођију, у неку установу у коју затварају све оне што умишљају и измишљају. Беше ме срамота, испало је да лажем. Мало друге, мало себе. Мало сам се, што оно кажу, жива појела.
Два дана сам грицкала своју душу као слатке крофнице.

Ал’ после сам се сетила да то ионако нема везе. Да живот јесте оно што умислиш и за себе створиш.
Да је живот оно што стварно живиш.

Гледала сам документарац о једном невероватном човеку. О песнику, сценаристи и редитељу. О оцу и супругу. О некоме ко се пео на Хималаје. О некоме кога је болест приковала за колица. Не може да се помера, не може да дише, не може да говори. Све уместо њега раде машине: респиратор, колица, очни компјутер. Једино што може сам јесте да осећа и мисли, да осећа и мисли. Да осећа и мисли. Да жели да живи. И он стварно живи.

Помоћу очију и компјутера је написао роман и сценарио за филм. Уместо својим гласом, водио је снимање и режирање филма гласом свог компјутера. Изродио са својом дивном женом петоро деце. Седео на обали океана са шакама на коленима и осећао сваки додир своје љубави. Осећао и мислио. Осећао и мислио.

Чујем своју странкињу са Интернета: он је то умислио, драга! Видиш да не може да се помера, не може да говори, не може сам ни да дише, побогу!

Али може да воли и живи. И опет, све што је урадио је много више него ти. Ти само коментаришеш туђе умишљене животе на Фејсу.

Шта да ти кажем осим: „Сретно!“