Жму каже да се позитивни људи не разбољевају. Да сви воле с њима да се друже. Ја се питам кад ти позитивни, увек здрави људи спавају? И да ли их је ико видео намрштене?
Ја јесам. И није неки призор. Мало је страшан, заправо. И нервира. Неприродно је. Као они тужни кловнови. Ма, шта причам, као сви кловнови. Распршти се илузија среће. Могуће среће у овом свету. Не буде апокалиптично, буде језиво. Изврсна је подлога за раст маловарошке маховине. Ако капне и нека суза, одмах изникну и љигаво сиве печурке. Ништа ружније од тужног човека који је до јуче све засмејавао.
Тад ови озбиљни могу да расту к’о квасац. Јер су им „предвиђања и тумачења“ била тачна. Од чега си ти то могао да се створиш тако оптимистичан?
Постоји један велики проблем који се тиче оптимизма. Досадан је људима који то нису. (Оптимистични, не људи). Помало и бљутав. У П. много.
Кад изостане реакција или те почасте лако – је – теби – реакцијом, хроничном оптимизму прети да се разболи од акутне огорчености. А то је најгора болест. После они што су те разболели могу да кажу да си се све време претварао да се смејеш, да ти је нешто мило, да носиш сунце на рамену. Као да можеш да се претвараш да си лучоноша. Не, не. Нема библијског мотива. Свакодневни лучоноша је више сунцокрет него било шта друго. Онај који у сунцу ужива, сунце види, сунце осећа. И од кога сви после имају користи. А ако ништа друго – светлост и љубав.
Како да будеш стваран, да ствараш, да постојиш кад ти песимисти пусте филм? Тридесет година дуг.
Распад земље, распад породице, распад личности. Бензин – крајпуташи. Двапут месечно – чоколада. „Нека деца немају шта да једу“. Нека деца возе црвени југо из дворишта, из града, из земље, из живота који је био. Нека деца се никад не пробуде после пуцња. И неке мајке. И неки очеви. И неке баке.
Свеске за школу правиш. Над рециклираним папиром Радне свеске из математике не дишеш, да се не поцепа. За ужину – џем на ‘леба. И јабука. Џемпер с поносом преносиш с колена на колено. Сестри. А онда и брату. Ако није розе. Ал’ учиш. Ређаш петице. Дружиш се. Дружиш се. Дружиш се. Живиш за велики одмор.
Па, онда, као, баце неке бомбе. А мајка тек три палачинке испекла. Мало плачеш. Мало више се плашиш. Све то опет значи да нећеш да видиш тату јако дуго. Онда живиш као миш неколико дана. Онда си ратни дезертер, јер не идеш у школу. Поклоне ти петицу после јединице. Јер те купају одозго бомбама. Јер си мета.
Кад се то заврши, одлучиш да растеш. Опет учиш. У клупи, на улици, у загрљају.
Измисле „велики“ и друге проблеме. Почнеш да размишљаш о новцу, о испитима, о томе шта ћеш за доручак сутра ако се успаваш за мензу. И стално те сви подсећају да мораш да дипломираш, а да ти диплома, опет, не гарантује посао. „Је л’ имаш дечка? Кад ћеш да се удаш? На шта мислиш? Кад ће беба? Кад ћеш да му/јој родиш брата / сестру?“
Како само људи могу да те уморе.
Рекла сам скоро једном другу: „Ја сам једна од оних који бирају „лепше сећање“ за једино постојеће.“ Ружно сам преспавала.
Ето зашто се смејем. Да преживим. И да живим. Онако најлепше.
А и Жму ми је рекао да се позитивни људи не разбољевају. Да сви воле с њима да се друже.