На Балкану влада оно „немој много да се смејеш – плакаћеш!“ правило. То је наша ручна. Да се не дај Боже много не обрадујемо!

И док трепнеш – нема те. Или си стар. Или си изгубио неког. Или си изгубио себе. А ниси се довољно радовао.

Није да имамо много разлога за радост и срећу. Али су они најбитнији и даље бесплатни.

Неки кажу да је лакше кад прихватиш свет онакав какав јесте. Ти исти се служе такав-је-свет-изговором за све своје промашаје.

Ја не промашујем. Ја не скрећем лево од Албукеркија. Моје раскрснице су лепше од оне „од извора два путића“. Где год да ме одведу.

Много осећам, а слабо разумем. Волим да се правим блесава.

Може ми се.

Разум користим у посебним приликама.

Јер разум не помаже тамо где се не осећа.

А осећајност нема крила док се не отисне од разума.

– Жму, зар ти се некад не чини да је живот као нека велика тесна чекаоница? Тек кад се десе неке велике ствари видиш да си само животарио њих чекајући.

– Живот не мора да буде метафора, знаш? Живот може да буде и ова кафа на тераси.

– Да, али… Мени изгледа као да ми се живот пришуњао иза леђа. Па сад клизи… Опет низ леђа.

– Живот није лопов да се шуња. И неће ништа да ти украде ако се тога плашиш.

– Да, али толико сам срећна! Страх ме је да будем толико срећна.

– Не знам како да ти метафорично кажем да не лупаш глупости.

Жму – заштитник културе лепог изражавања, метафорично ме је спустио на земљу. А онда ме пустио у висине као змаја.

–Кад си срећна дугујеш себи да будеш срећна што дуже. Нема ту шта да се мисли и разуме. Једноставно је тако.

Метафорично: Нема разлога да не осећаш срећу ако успеш да урамиш небо а да и даље имаш широку слику.

Коју год путању изабрао на раскрсници, најбитније је да на крају можеш да кажеш: размишљао, осећао, живео.