– Колегиница ме поново питала зашто немам дечка и кад мислим да се удам. Ја стварно не знам како да одговорим на толико дрско питање!

– Боље бити сам него у лошем друштву?

– Може! Тешко да би ми она поверовала да јој кажем да некад волим што сам сама.

Људи који воле самоћу су људи од квалитетног материјала. Чим волиш самоћу ниси усамљен. Сам си и умеш сам са собом. А то је можда најважније у животу.

Јер, на пример, уме да буде баш незгодно кад не умеш сам са собом. Па још будеш у пару. Па си са неким, и себи и њему тежак.

Ја сам волела кад сам била сама. Иако је то било јако давно. Али довољно близу да се сећам осећаја. Идеш на спавање кад пожелиш. Идеш на забаве кад пожелиш. Једеш сендвич за четири особе у 3х ујутро. Нема плакања. Нема љубоморе. Нема оног: извини, срећо, али стварно морам да учим. Нема расправе око тога зашто није одговорио на поруку. Нема расправе око тога чији је ред да намести кревет или опере судове. Нема расправе. Тачка.

Кад си сам имаш: даљински само за себе. Кревет и сву могућу ћебад. Драгоцену тишину. Драгоцену ширину избора и могућности. Слободу. Бљештаву и белу.

Кад си сам има дана и кад све тумачиш наопако.

Онда: није интересантно да имаш даљински кад се ниси за њега борио. (Рвао по каучу и поду, опипао све прегибе оног другог миришљавог тела. Победио. Пустио из ината Animal planet.

Онда: кревет, иако велики, одједном буде претесан. Ћебе угеје стопала, али се душа смрзава изнутра. Јастук се савеже у чвор. (Неки кажу да и тај чвор има име. Патетично га називају: чежња).

Онда: увидиш да тишину драгоценом чине речи и смех. Када стоји сама, омеђена собом, нема вредност, само тежину.

Онда: широко поље избора и могућности се некако сузи и заличи на минско поље. Сваки корак је можда онај погрешан. Због страха се укочиш и останеш на истом месту. Не искористиш ниједну од многобројних могућности. Одлучиш се за не-избор.

Онда: слобода постане бљештави и бели оков.

– Знаш, мени је лакше овако. Мислим, што сам сама.

– Знам да је лакше. Ал’ је у пару лепше. Кад је пар прави.