Умрла је у тридесет петој. Доктори су рекли: „Операција је била успешна“. Али онда, после неколико дана, тај тромб се откачио и отишао до њеног мозга. Тог јутра скувао је две кафе. Није попио ни једну.

Уместо исцрпљеног тела што је лежало на јастуку поред њега, он је видео Њу. Оног јутра кад је са уредно зачешљаном косом и фиксном протезом ушла у његову учионицу усред часа хемије.

– Добро јутро, извините што касним, ја сам нова ученица…

Најстрожа професорка у школи јој је дозволила да уђе.

– На моје часове се не касни. Уђи сада и нека то буде последњи пут.

И тако је ушла, у учионицу и његово срце. Помислио је: „Е Ненаде, будало, да се заљубиш у неког ког први пут видиш!“ Али четири године у истој школи дале су му много прилика да је гледа, па је на крају престао да се опире жељи да је пољуби. Она није хтела ни да чује. (Касније, много касније, кад су већ причали о венчању, она је признала да ју је било стид да се пољуби док носи протезу.)

Уместо ознојеног чела и њених заклопљених очију, гледао је како претрчава Студентски трг са индексом у рукама. Њен осмех је загрлио тролејбусе и таксисте.

– Успела сам! Успела! Водим те на пиво!

Исто то је викала годину дана касније, кад је дала услов за другу годину.

Видео ју је и покуњену, отечену од плакања. Помало бесну и бескрајно разочарану док гледајући у пиво говори како је знала, како не зна зашто ју је оборио, како се дуго спремала за тај испит, и шта сад, све испочетка.

Видео ју је рашчупану на Бир фесту, припиту на Савском кеју, узбуђену и срећну, распевану и помало глуву од озвучења у неком пабу. Видео ју је постиђену, са бисерном шналом у коси уместо вела и плавим ципелама испод венчанице. Видео ју је.

Родила му је децу. И уместо тог уморног тела што се није пробудило да заједно попију кафу, видео је збуњену на прозору породилишта.

– Ставили су је у инкубатор, кажу таква је процедура. Због физиолошке жутице. – па онда кнедла и престрављен поглед.

Сад не може да преболи што није уместо оног обичног „биће све у реду“ дотрчао до тог другог спрата и загрлио је. Све је било у реду, али он је није загрлио. Због процедуре, јер је у породилиште забрањен улаз. Сад не може да преболи што је није више грлио. Што је није чвршће загрлио кад се пробудила из анестезије.

Људи су долазили, говорили како им је жао и да прими њихово саучешће. Он ништа није хтео да прими. У њему није било места ни за шта осим за њу.

Само јој је позлило. У глави му се урезао њен осмех кад каже: „Шта си се укипио, само сам мало пала у несвест.“

Прва операција је добро прошла. Па друга. После треће доктори су рекли: „Операција је била успешна“. Али онда, после неколико дана, тај тромб се откачио и отишао до њеног мозга.

Тог јутра лежао је поред њеног тела у ком не куца срце и видео Њу. Мајку, жену и пријатеља. Од љубави је ослепео.

Умрла је у тридесет петој, на јастуку у њиховој соби док је он кувао јутарњу кафу.