Не постоји та љубав из шансоне, рекла ми је озбиљно. Не треба да се удубљујем у глупости, посаветовала ме је. Сви су мушкарци исти, сви они исто хоће, упозорила ме. Да шврљају и ожене невину, закључила је.
Ооо, била сам млада. (Онако средњошколски и невино-наивно млада). Мислила сам: ко је онда измислио шансоне? Ако се не удубим у глупости, да ли треба површно да схватам све остало? Је ли она то све мушкарце упознала па тако сигурно све каже?
Ма то 100% није тачно, климнула сам главом. И беспоговорно утонула у заљубљено море. И обала и небо и дно – све то је био Жму. Свуда. Ето, толико сам се удубила.
Као: он није као други.
Као: он чак и не зна шта је шансона (тад са 16 година). Али он ће да створи шансону за нас.
(Да вас не лажем, није).
Створио је неку оригиналну мелодију уз коју се плеше.
Као: треба само да играш.
Било је дана кад нисмо имали снаге ни за корачање. Али (како патетично слатко) срца су ђускала ламбаду. Постоје тако те неке љубави у које се уздаш као у добитну карту. Знаш да је ризично, јер играш на све или ништа, али опет ЗНАШ да мораш да уложиш то све. Да ако није све, онда и нема смисла да га има.
Постоје тако те неке љубави које се пакују у албуме. На полеђинама фотографија чуче датуми уписани плавом хемијском оловком. Знаш да мораш добро да се помучиш да их уништиш (ако ти икад падне на памет таква лудост).
Данас је довољно да кликнеш на дилит-дис-албум и да са интернета, са фејса и свих (животних) профила нестане све. Питам се: ако кликнеш на „обриши“ да ли стварно обришеш одатле одакле треба?
Ја, на пример. памтим рођендане. Први пољубац. Прву свађу. Прво помирење. Први концерт. Јбг, не постоји дугме које може да обрише онај загрљај на Тргу Републике. Имали смо по 19 година, он ми је поклонио ружу и рекао: Ово је Трг Републике. Сад се кајем што нисам знала тад да му кажем: Ти си моја република. Било би баш онако филмски ефектно. Могло је чак и у шансону да стане.
Ето, мени су се неке слике урезале на местима где та дугмад за брисање не ради. Пустим шансоне и „удубим се у глупости“.
Сви су мушкарци исти, али овај је мој.
Срце ми ђуска од радости сваки пут кад га погледам.
То тако ваљда иде у шансонама.