Зашто познајем више несрећних људи са перспективним занимањем но оних са неперспективним?

Познајем цуру која је студирала вајарство. Била међу најбољима. Али како то већ иде, није баш могла да нађе неки „прави посао“. Не знам да ли то можеш да очекујеш кад студираш уметност. Кад си уметник, по осећању и образовању.

После неколико година трагања за собом, и свега оног што се зове животни смисао, запослила се у посластичарници.

Није правила и служила колаче. Вајала је. Фондан, чоколаду и све оно што може да се ваја. Претворила је вајарство у шећерну уметност. Размишљала је изван оквира.

– Знаш, није да ћу извајати Давида, али свакодневно вајам срећу. Ваљда је то оно што се рачуна.

Познајем другу цуру која је уписала фармацију зато што је то перспективно. Заглавивши нос у епруветама и формулама, заборавила је на то што тај посао заправо и не воли.

– Знаш, немају сви привилегију да раде оно што воле. Шта имаш од тога да завршиш астрофизику или сликарство и да џуџиш на бироу? Треба паметно да се размишља и бира.

Само, исход паметног размишљања не буде увек паметан избор. Када бирамо, да ли бирамо оно што други очекују да изаберемо или оно што осећамо да нам прија?

Познајем више несрећних људи са перспективним занимањем но оних са неперспективним. Ваљда је то она прича о томе да неким људима новац ипак не може да надокнади срећу.

Или је то прича о томе како је срећном човеку и мало доста.

Увек можемо да се запричавамо како иста та срећа не плаћа рачуне, храну и остале потрепштине. Слично томе, свака таква прича увек може да се запечати једним обичним „Зашто?”

Зашто би плаћао рачуне, јео и „подмиривао потребе” ако на крају (или негде на средини) из свега тога не штрчи срећа?

Бајага је имао тај један урнебесно тачан стих: „Да ли да овде останем ил’ неко други постанем?”

Или градиш или рушиш, али шта год ти рекли – живот је и даље тај један. Размишљај изван оквира.

Не бирај паметно. Бирај срећу.