Када се родиш као писац (или твоје јогунасто срце одлучи уместо тебе да то постанеш), прво што научиш буде прихватање свега што долази. И одлази.

Да ти живот не исклизне.

И да је трајање у струјању.

Да не мора ништа да се деси, довољно је да и то ништа осетиш.

Била сам мала и сањала сам сан. Ујутро сам га заборавила, али сам знала шта значи: једнога дана променићу свет. Није то била нимало чудна, нити велика одлука. Није то било нешто што сам могла да бирам.

А исто – то није било нешто што сам могла да одбијем: имала сам довољно година да знам да су најважнији управо они снови којих се не сећамо.

Била сам мала и имала сам сан. Да променим небо и развучем га другачије над својом главом. Да расклопим срећу и поново је склопим – на свој начин.

А онда сам се озбиљно заљубила. У Жмуа.

(И остала без текста).

Најтежа ствар на свету је описати човека ког волиш.

Чак и ако си писац.

Посебно ако си писац.

Можеш бескрајно плесати са речима, он ће остати неухватљив. Ти си тај који је ухваћен у мрежу савршених представа о савршеном човеку.

Зато сам се трудила да га слушам, гледам, упијам. И да не доносим закључке. Само тако сам га могла спасити од својих мисли о њему и бити заљубљена у њега. У оно што јесте, а не у оно што бих желела да буде.

После прве заједничке јесени било је јасно да га бољим нисам могла замислити. Обгрлио ме је собом и све моје мисли преселио на папир. Поново сам почела да пишем.

Ако су ти рекли да се дом прави од цигала, слагали су те. Треба много више од добро замешаног малтера да имаш кров над главом.

Чак и ако си писац.

(Посебно ако си писац.)

Један од главних састојака јесте да сањаш снове којих се ујутро не сећаш.

И да с времена на време останеш без текста.