Пишем ти, јер не умем ништа друго.

Волела бих да моје руке знају да праве љубав, а не само да је грле. Мада сам у загрљајима баш добра.

Опет смо залутали у туђе тишине и ти мислиш да је мени лако да ћутим. У загрљај ме склопи и мени више неће требати речи, ни музика, ни небо. У загрљајима сам баш добра.

Жму, ове поетичне заврзламе су баш згодне кад се примене у пракси.

Нпр. док перем судове, приђи ми с леђа.

Нпр. док простирем веш, обгрли ме мокрим чаршафом.

Нпр. измисли где још можеш да ме грлиш.

У загрљајима сам баш добра.

Хоћеш да се волимо бесконачно?

Лепо је у коначном свету пробити границе. Бити бунтовник с разлогом. Љубавним.

Огрни ме собом.

А ја ћу изнутра да те грлим.

У загрљајима сам баш добра.

Пишем ти, јер не умем ништа друго.

Не умем чак ни да кажем колико сам у загрљајима добра. Речи кваре загрљаје. Нагризају их споља. Савијају им ивице. Гужвају љубав. Ти знаш да не постоји пегла која исправља осећања. (Чак и да постоји, ти знаш да се ја у том пеглању не бих снашла).

Лепше се гужва постељина кад је љубав права. Тад и загрљаји лепше трају. Знам то, јер у загрљајима сам баш добра.

Нећемо да им узимамо меру. То је прво правило у љубавној бесконачности. Друго почиње тако што рашириш руке, приђеш ми с леђа и кажеш:

– Чујем, у загрљајима си баш добра.