За госпођу Ленку, чаша вина је била пут до „тамо.“ Стаза до „назад“. Оно што је било „пре“. Оно што је остало „иза“.

Сада је најједноставније било живети као други. Ујутро се пробудити, скувати кафу, отворити прозор. Постојало је „Добро јутро“, „Добар дан“, „Добро вече“. Та три поздрава је понављала као мантру пред плавим зидом. У једном даху, пред полазак на посао. Тамо, назад, пре и иза – ретко је одлазила. Обично ноћу, док господин спава.

После друге чаше до босих стопала би јој се докотрљале реченице: „Заблудео у њеним лажним коврџама, намамио је пелин и стихове у своју кућу.“ Или: „Бојао се бола у раменима, ако се левом руком ухвати за нечије речи. Као да није знао да се ушима слуша, очима гледа, а душом воли.“

После треће чаше сустизало је: „Мирисао је на зашећерене крофне, дечји сапун и блато из дворишта. Само што је спустио своју уморну главицу на моје крило, одрастао је. А ни родио се још није.“ Све те речи на страном језику. Све те речи на језику живота који је некад био. Све те речи за које је вино било преводилац.

После четврте чаше госпођа Ленка је могла да се спусти низ своје сузе до љубичастог шала на врату. То се увек чуло као g -dur, adagio. Из треће собе лево стигли би је звуци. Прво смех, па песма. До седме чаше чували су је заборављени осмеси. А онда би је за руку повукло: „Нико не чита оно што жене пишу.“ Џелат – реченица.

Обезглављена тишина. Безјецајно дисање. Калемљење новог, оног што је „сада“ на рамена. Грациозно ћушкање остатака под тепих, под чашу. „Нема да се врати“.

Из девете чаше прогвирила је Јелена. “Успомене под притиском старих књига тврдих корица, начичкане, чекају задивљеног тумача”. Ето, то је записала Јелена последњег јутра. Госпођа Ленка је заклопила хербаријум. “То је књига мртвих сећања”, рекла је док је пунила чашу.

Љубичасти шал јој се расуо у крилу, разочаран и уморан од грљења њеног врата. Упијао је мирис цигарета које су јој умирале у грлу и трудио се да заборави речи које су се рађале међу њеним прстима. Прорицао је број чаша које ће пољубити и проповедао скору обрнуту апокалипсу мисли, после које ће све чисто изаћи из њене душе, а све модрице и ране остати и оцртати на врату да их њиме прекрије и вида.