Мартин једе бурек. Масним прстићима додирује очеве руке.

– Тата, једи и ти.

– Хоћу. Једи ти прво.

Колико мали треба да будеш да мислиш да је осмина бурека довољна за тебе и тату?

 

Мартин је, очигледно, довољно мали. Има тако, 3-4 годинице. Мршавко је. Јакна се клати на њему као на вешалици у ормару. Има румене образе и плаву косу. Личи на тату. И тата је вешалица за јакну. Заједно гледају у витрину са пецивима.

– Чекај да видим шта ћемо.

– ЈаћубурЕк!

Мартин је отпевао.

– БурЕк! Да, бурЕк!

БурЕк! Четири године како сам се вратила у П. а тек данас чујем ту реч. Такву. Са акцентом на задњем слогу. Тамо где не треба. Тамо где најслађе звучи кад га кажу гладна уста. Мартинова.

– БурЕк? Добро. Кол’ко кошта?

– 40 динара.

– Добро, може. Две осмине.

Мартин се смешка док тета у белом пакује бурек за њега и тату.

– То је 80 динара. Осмина је 40.

Ето. У те две пекаркине реченице срећу се две запаковане осмине бурека у кеси и татина пружена рука. Са 50 динара. И упитни поглед. И неизговорено питање.

Мартин посматра одоздо.

– Аха. (Осмех). Онда ништа. (Пружа ближе педесетицу. Осмех). Само једну осмину.

– Једну?

Једна осмина остаје у кеси.

– Тата, а бурек?

– Ево, Мартине, видиш? (Осмех Роберта Бенинија). Хоћеш ту да ручаш?

А онда, између два залогаја.

– Тата, једи и ти.

– Хоћу. Једи ти прво.

 

У којој то земљи тате немају 80 динара за две осмине бурека?

 

Жена испред мене купује хлеб и нека слатка пецива.

– Ова крофна с кремом је за Мартина. Је л’ можете да му дате тацну? (Осмех). А ти, Мартине, је л’ волиш слатко?

Мартин клима чупавом главицом.

Размишљам. Шта је слађе: бурЕк или крофна? Да л’ ће и тата нешто да проба? И који залогај је више горак: бурек, крофна или кусур од 10 динара у џепу?

 

– Немој да плачеш… Зашто плачеш?

– Али, Жму, он, он… он није имао пара, разумеш? Имао је само тих 50 динара у џепу.

– Немој да плачеш, молим те.

– Требало је да му купим још један бурек! И још једну крофну и…

– Њему је била слатка и та једна осмина што ће да подели с татом. Да си купила, увредила би тату.

– Можда, али не би био гладан.

Овако сам истрчала из пекаре кад сам чула:

 

– Како се каже?

– Хваааала.