– Али ти ћеш увек да будеш млада. Знам те.

– Знаш ме. Знам и ја. Само… Нећу више имати 20 и кусур.

– Бројке су само бројке. Дух је оно што рачуна. А ти то имаш. Мислим да ћеш до краја живота да будеш таква.

– Јесте, али тешко да ћемо поново да пијемо пиво испод Бранковог моста у 2 сата ујутро.

– То, тешко.

– Осим ако не уходимо К. за 20 година.

Смејемо се. Свака са своје стране екрана. Даље свака за себе пројектује свет. Она учи немачки, а ја теорију књижевности. Она каже: све док учимо, остаћемо младе. Опомиње ме: време је за нови језик. Неки испочетка. Од нуле.

Симболично повезујемо то „од нуле“ са овим „од 30“. Три је увек магичан број. Нула је увек почетак.

Не знам што, али верујем јој кад каже да немамо чега да се бојимо. Живот тек почиње. Као. Има много ствари које тек треба да разумемо и научимо. Нпр. тај неки нови језик. Или „Име руже“. Или како да будеш некоме све. Како да неко теби буде све. Како да примећујеш колатералну лепоту.

Корен мог страха је, наравно, у времену. Да га неће бити довољно. Да нећу умети да га трошим квалитетно. Да ће на крају време потрошити мене.

– Кад мало боље размислиш, Жму, секунд и година могу да буду једно те исто. Погледај нас. Колико дуго смо заједно, а колико је то заправо мало у односу на све оно што следи. Или не знам, у односу на то кад су живели Клеопатра и Марко Аурелије.

– Глупо је да пустиш ту временску грозницу да те толико дрма. Свеједно је колико година имаш и кад живиш. Битно је да живиш. Али стварно. И мање да филозофираш.

– Да примећујем „колатералну лепоту“?

– Пусти то. Само настави да радиш то што радиш.

– Шта то?

– Да цветаш с годинама.