Моја прва „музичка“ касета биле су аудио бајке. Страна А – Трнова Ружица. Страна Б – Принц жабац. Две магичне приче о пољупцу. О трњу и крастама који нестану кад се појави љубав.

Мама је чувала музичке касете у великој кутији од ципела. Некад помислим како се највећа блага чувају увек у таквим кутијама – картонским, белим и меким. Фотографије, музичке и ВХС касете.

Ми смо одрастали кад су VHS камере биле последње чудо технике. Родитељи су крили касете на највишим полицама, далеко од наших дечјих прстију. Тако су чували успомене. Ми данас немамо шта да пипнемо, па некад, носталгије ради, извлачим кажипрстом ону траку, утискујем сећања на јагодице.

Успомене ти могу променити отиске прстију и идентитет – само треба стално да се сећаш.

На пример, ја се сећам тренутка мамине непажње и своје знатижеље који се завршио тако што сам (предано и похлепно) прстићима извукла траку половини касета из кутије. Сећам се маминог љутитог израза лица и дрвене оловке којом намотава траку натраг у касету. Као и све некад, и касете су се могле поправити. Принцеза је поново могла да пољуби жапца крај бунара, Трнову Ружицу је поново могао да спаси принц. У ушима и даље носим њихове гласове и магију у коју су се преобукли – и принчеви, и принцезе, и љубав.

Мислим да сам се још тада бесповратно заљубила у сан о вечитој, великој и правој љубави. Кад си дете најлакше је да поверујеш. То је као са причом о Деда Мразу, теже иде касније. У ствари, како пролази време, полако али сигурно губиш веру у митове. (О Деда Мразу, Петру Пану или љубави, свеједно). То је последица свих оних бесповратно уништених касета, чија се трака толико изгужвала да јој није било спаса.

Тако се ваљда и дечија душа изгужва од одрастања, па другачије звучи кад је ставиш у касетофон.

Људи мисле да је наивно и лако веровати у бајке кад одрастеш, али то није тачно. Заправо, тад је најтеже да следиш своје дечије срце, јер сви очекују да се понашаш одговорно и зрело. Мада у томе  нема ни зрнца зрелости, људи некако прво то ураде: одрекну се сна о љубави.

Уместо љубави пристану на компромис: „Одговарамо једно другом“ или „Лепо нам је заједно“ или „Добар је момак“. Чак ни пољупци не могу да раскрче то трње.

Али ако си стварно одговоран према својој души, на компромисе никад не пристанеш. Уместо тога будеш стрпљив попут жапца крај бунара или уснуле Трнове Ружице у замку. Чекаш магични пољубац који ћеш умножавати до краја живота. Неке од њих ћеш сачувати на фотографијама, неке на видео снимку. Можеш их и одложити у белу картонску кутију од ципела на некој од највиших полица у души. Јер је, као и друге драгоцености, и пољупце и сећања тешко сачувати у небајковитом свету.

За оне који се питају како се препознаје магија у пољупцу: сетите се касетофона. Узмеш касету у руке, извучеш је из омота, отвориш касетофон, сместиш касету, затвориш вратанца, притиснеш „Плаy“. И чекаш. Точкићи се заврте и на пар секунди – врте се „на празно“, без звука. У тој тишини и ишчекивању оног што следи, е ту негде се шћућури подрхтавање доњих усана које само што се не дотакну. И као што музика одједном преплави собу, тако се и душа до свог плафона испуни срећом – кад се пољубац деси.

Једино што можеш кад се заврши јесте да поново слушаш исту касету. Оно магично у свему: понављање никад не досади.