Жму и ја се одувек свађамо око неких глупих ствари. Где сам (поново) склонила дукс (сад је ту био), зашто купујем нове књиге кад ни претходних десет нисам прочитала, кад планира да очисти акваријум и да направи оградицу у башти, и сличне глупости. Водећа (и уједно најлепша) глупост на табели је дефинитивно „Лабудово језеро“.

Криза „Лабудово језеро“ припада једној од наших београдских криза. Прецизније може да се смести на трећу галерију Народног позоришта, одакле се преселила низ Светогорску улицу све до раскрснице са Таковском. Ту се, отприлике, и завршила. Година: 2009. Месец: неки јесењи. Сат: од 19.30h до последње троле 41.

Одмах да кажем, Жму воли позориште. Воли чак и оперу. Али балет не може да смисли.

– Зашто бих гледао мушкарце у хеланкама, објасни ми!

(Ово је био његов главни аргумент у расправи. Чисто реторичко питање. Јер: шта си ти, женска главо, мислила?)

Катастрофа је почела негде у другом чину кад ми се учинило да је заспао. Поцрвенела сам од срамоте и беса! Како само може?! Зашто не види лепоту коју ја видим?

Као и увек кад је он у питању, пожурила сам са закључцима.

Као и увек кад сам ја у питању, он би пронашао начин да ме изненади.

– Што си уопште пошао са мном ако си знао да ће ти бити досадно?

– Видео сам да би те то баш усрећило. Хтео сам да ти учиним.

– Шта да ми учиниш? Да ме буде срамота?

– Шта хоћеш да кажеш, ако ми се не допада балет нисам ти довољно добар?

– Нисам то рекла, већ да ми је било непријатно. Само што ниси захркао!

– Нисам спавао! Колико пута треба да кажем?!

– Видела сам да спаваш!

– Нисам спавао.

– Него шта си радио затворених очију?

– Ништа. Гледао сам музику, ако баш хоћеш да знаш. Гледао сам оркестар.

То је он. Уместо игре, он је гледао музику. Мени – „уметничкој души“ – то не би пало на памет.

– Је л’ знаш да ти људи испод ових твојих у хеланкама стварно стварају нешто? Видиш како им музика извире из прстију.

Како да се наљутиш на оваквог човека?

На раскрсници Светогорске са Таковском, пољупцем ме је преплавио као „Лабудово језеро“.