Прво пролазите кружне покрете око срца једно другом. Као да се ради о неком непроцењивом уметничком делу. Обазриво, тихо и помало побожно. Са великим поштовањем и зазором.

Онда ти кружни покрети прерасту у кораке. Заједно пешачите, уписујете вашу љубав у мапу улице, насеља, града. После се кораци попну у тролејбусе, трамваје и аутобусе. Возите се држећи се за руке, обавезно гледајући кроз прозор, а кришом и једно у друго.

Одредишта вожњи увек су у тим погледима, а не у замишљеној станици.

Порастете до аутомобила, првих преноћишта у другим градовима, до возова и авиона. Путујете по себи и око себе, али увек једно око другог.

Та велика путовања увек почињу изнад мапе, у главама, па се шире на интернет претраживања, на резервације, чекирања, пријављивања и одјављивања. Штампате ваучере, карте, чекате у редовима, чекате пред вратима хотелске собе (док једно не пронађе кључ који је, ето сад био ту, али као да је у земљу пропао).

Волите се у постељинама које миришу на велике перионице, у купатилима са великим огледалима и стакленим лавабоима. Волите се на метро стајалиштима, у парковимаи предворјима двораца. Шапућете бесмислице у музејима. Не слушате водича, само своје прсте слушате.

Лутате истим булеваром десет минута док не дођете до хостела. Дунав је некако већи и намрштенији у Бечу него у Земуну, али му се ипак смешите кад прелазите преко моста.

Све је (заправо) другачије тамо где одете, осим вас. Онда све постаје исто – због вас. Због прстију који се сретнуу чинији за кикирики. Због пене од пива на горњој усни. Због прах шећера на доњој. Због кафе коју пијете из картонских чаша. Због пољубаца на бродовима. Због сунца на голим леђима. Због песка између прстију на неким далеким плажама. Због таласа који поклопе у плићаку – као што вас глупа свађа поклапа. (Безразложно је и смешно кад се са стране гледа, ал’ се ти ипак давиш.)

Кад путујеш с оним ког волиш – то је као лекција  из географије у којој се објашњава кретање планета. Вртите се ви око тог Сунца, да – али се пре свега вртите једно око другог, и сами око себе. то је она уписана путања око срца с почетка, кад опрезно трепериш од љубави, због љубави. Кад мислиш: ово је стварно, ово не би требало да боли.

И ако је стварно, онда стварно не боли. Јер заиста можеш да путујеш – само са оним ког волиш. Све остало су костури тих путовања. Екскурзије на којима заборавиш да се сликаш.

Кад путујеш с оним ког волиш, фотоапарат ти не треба. слике се утисну у душу. Да ту вечно остану.