Она је била мој Вергилије. Водила ме је кроз речи. Од Гилгамеша до Хазара. За растанак ту нема места.

– Морате се трудити свакога дана да развијате свест и самосвест, је л’? – одзвањао је промукли глас учионицом.

Покушавам да призовем у ухо њене речи, боју гласа, интонацију, зидове и обрисану таблу у медицинској школи. Радили смо „Проклету авлију“ или „На Дрини ћуприја“ и сећам се да су у школским ходницима коментарисали после како је тако предвидиво што је свим професорима књижевности Андрић омиљени писац.

„Свест и самосвест“ понављала је као мантру, чини ми се у свакој прилици. Како су то биле оптерећујуће речи, тешке да их схватиш са шеснаест година. Зашто да будем свесна? Чега да будем свесна? Али била сам. Баш зато што ме је тако учила. Упијала сам све што читам, све што се догоди, све што видим или чујем.

Сећања су постала покретне сличице упаковане у неке кутијице. Све пре 2008. остало је аналогно, али се у годинама које су уследиле материјал дигитализовао. Кликнем, на пример, на картицу „Данте Алигијери“ и искоче Филолошки факултет и велика књига „Историја италијанске књижевности“. Кликнем још једном и зароним дубље са Вергилијем, тамо негде у Нишу кад се цело одељење смеје јер су у другом кругу пакла прељубници.

Кликнем на децембар 2004. године а тамо – стојим испред кабинета за лабораторијске вежбе у ком траје позоришна проба и гледам како један дечко излази из школе. Повучем дим, угасим цигарету, вратим се унутра. Кажем себи: ето, и то је још једна завршена а неиспричана прича.
Кликнем на мој 19. рођендан и тамо професорка у рукама држи књигу о Драинцу, не проговара, не подиже главу, тек истрчи и нама је јасно – по трећи пут те недеље због нас плаче. „Не волим растанке.“

Свест и самосвест. Можда нас је и она баш у том моменту заледила у учионици. Можда још тамо стојимо.

Или смо једна крај друге, покушавамо да размрсимо неку граматичку заврзламу, ја спремам пријемни, она ме још одговара. Немој књижевност, заврши ово што си започела. Увек можеш читати и писати. Није за мене стоматологија. Није. У праву си. Онда учи ово што волиш. Свест и самосвест.

– „Живот нам враћа оно што ми другима дајемо.“ Хоћемо ли ту тему за писмени? – питала је у неком тренутку.

Тада сам мислила: то је све о (не)узвраћеној љубави, од другарству и изазовима који прате девојку која много чита. Трагање за смислом живота. Јер за смислом живота трагаш тад, у тим златним годиницама, кад о животу можеш само да мислиш, кад ти се још не деси. Не стварно.
Свест и самосвест. Да ли се у некој болничкој соби запитала шта јој то живот даје и за шта јој враћа?

Кажу да није умрла, него увенула и ја сам је замислила као краснуљак, као неку нежну лалу како повија свој врат под небом. Спаковала сам ту мисао у једну кутијицу. Затворићу је и правићу се да не постоји. Јер како нам могу недостајати људи који су дубоко у нама? Са којима се прожимамо? Ту чак ни за растанке нема места.

Уместо тога: клик на картицу „Дон Кихот“. Учионица нека тамо. Озбиљна је, али јој се очи смеју.

Прича: „Преселимо Дон Кихота у данашње време. На пример, рецимо да ја много волим да гледам шпанске серије, „Касандру“, је л’? Па још да читам Пушкинове „Цигане“ и кажем само једног дана: ја нисам ја! Ја сам Касандра! Па се лепо спустим и испред моје зграде у Дуваништу распрострем шатор и кажем: ево ја сад овде живим у складу са собом и природом. Играм, певам, смејем се! Ја сам слободна, је л’? Како би вама то изгледало да ме сретнете?“

Мени се сада допада та слика. Само играј. Слободна си.