Пробудила сам се поред њега. Са три Р. Рашчупана, Рањена и Разјарена. Он је спавао, а на јастуку, покрај његовог левог уха, вриштали су Раскид, Растанак, Разлаз. Мислила сам: то се нама не може десити.
Није се ништа догодило синоћ. Догађало се месецима. Ноћас, негде око 3h рекао је да му је доста.

– Ништа се не догађа. Ништа ми није. Само сам уморан! Не знам зашто ти је тешко то да схватиш!
– Не вичи, пробудићеш децу. И не лажи ме више.
– Добро, шта би ти хтела? Зашто сваки разговор с тобом мора да се претвори у егзистенцијалну расправу? И то у 3h ујутро? Уморан сам, спава ми се, схвати!
– Да долазиш кући на време и разговор би био у нормално доба.
– Мала, радим, схваташ ли то?

Његов длан ми је одједном грејао раме. Изнад кревета се појавила сенка нечег искреног и нежног. Бес ју је најурио.

– Немој ти мени „мала“! Кажи ми шта се дешава!
– Са тобом је немогуће разговарати! Доста ми је више! Спавај!

Одједном, тамо где је била његова рука, пекла ме је празнина. Соба је постала шупља. А простор између мог лица и његових леђа непремостив. Предалек. Предубок. Након пет минута чула сам. Хрче. Како само може?!

Затекла сам зору на нашој тераси. Цигарета ми је опекла прсте. Патетично сам изговорила: „Кад ми је већ душа опечена, шта ме брига за прсте.“

Онда сам се (ваљда) насмејала. Јер то раде све изневерене и уморне жене. Испразнила сам пепељару. На столу је и даље стајала хладна вечера. За прославу годишњице. Поново сам се насмејала. Себи. Проверила клинце. Спавали су. Неоштећени нашом свађом. Онда сам легла поред њега. На јастуку покрај његовог левог уха зевао је Развод. Затворила сам очи.

А онда сам се пробудила. Са три Р. Рашчупана, Рањена и Разјарена. Он је спавао, а на јастуку, покрај његовог левог уха, вриштали су Раскид, Растанак, Разлаз. Мислила сам: то се нама не може десити.
Када је отворио очи, устала сам. Изашла сам из тог шупљег јутра.
***
Отворио сам очи. Са три У. Уморан, Узнемирен, Уништен. Она је устала из кревета. Изашла из собе без „добро јутро“.

Њена рашчупана плетеница се клатила с њеног темена и знао сам да поручује: бесна сам, рањена сам, макни ми се!

Синоћ се коначно догодило. Кад сам стигао кући, деца су одавно спавала. Вечера је и даље стајала на столу. И глупе миришљаве свеће. Заборавио сам на годишњицу. Нисам ја толики кретен колико она годишњица има. И шта је све у стању да слави. Синоћ је било 13 година откако смо први пут водили љубав. Сетио сам се чим сам осетио мирис угашених свећа. Знао сам и који је прописан начин да се то прослави. Био сам уморан.

Онда се коначно десило. Њено помирљиво климање главом на моје касне доласке се претворило у упитник са узвичником. Расправа је трајала сатима. Легли смо мало после поноћи. Мислио сам: коначно тишина. А онда је наставила. До 3h ујутро.

– Хоћу да ми кажеш шта се то с тобом дешава.

Процедила је кроз зубе реченицу-наређење. Оштро и разочарано, као да сам и ја једно од наше двоје деце. Ваљда ме је то и разбеснело.
Не знам шта сам јој рекао. Не знам шта ми је рекла. Одједном, у соби сам осетио мирис мора.

– Мала, радим, схваташ ли то?

Спустио сам длан на њено раме. То нам је одувек био магичан додир. Онај којим се закључавају све свађе, а откључавају нежности. Охладила ме је својим инатом.

Онда сам јој окренуо леђа. Не њој. Свему томе. Неразумевању. Расправама. Ономе што обичан свет зове брачна свађа. Нас двоје смо били изнад тога. А ја сам био уморан. Брзо сам заспао.
После сам је чуо кад је устала. Мало је фалило да кренем за њом и испушим ту цигарету. Нисам био сигуран да ли би ме пустила да је пољубим. Била је превише љута. Питао сам се: да ли она мене воли уопште?

Заборавио сам на годишњицу јер радим као луд. За нас. За децу, њу и нас. Тим редоследом. У њеној глави већ постоје три сценарија у којима је варам на службеном путу, радном столу или неком хотелу. У мојој глави постоји само један сценарио. Нас четворо на мору.

Стојим на вратима од кухиње и гледам је док кува кафу. Видим – и за мене. Хоћу да јој кажем: „У мојој глави постоји само један сценарио. Нас четворо на мору“. Изговарам: „То море на које хоћеш да идемо неће се исплатити само од себе.“

Окреће се лагано. Још лаганије ме убија погледом.

– Знаш шта?! Носи се! Ја хоћу само један дан одмора, разумеш? Да напуниш дечји базен водом, да нам скуваш кафу и да их гледамо с терасе како се играју. Не треба мени море!

***
– То море на које хоћеш да идемо неће се исплатити само од себе.

Изговорио је то. Изговорио је као да га ја пушком терам на заједнички породични одмор.
Када би у енциклопедијама постојао термин „брачна свађа“ комотно би ово јутро могло да стоји у опису. Просула сам тек скувану кафу у судоперу. Унутра је нешто пукло. Мислим и на судоперу и на душу. Било ми је мука од тог праскања. Онда сам видела да сам опекла прсте. Опет. Онда сам му рекла како мени не треба одмор, већ живот од ког ми одмор неће требати. Само ме је погледао и изашао. Да ли он мене воли уопште?

Тишина ме је оковала на пет минута, а онда сам чула клинце. Трчали су низ ходник и врискали од радости.

– Мама, мама! Дођи! Тата напунио базен!

Кућа је одједном замирисала на море.