Da sam te izmislila, imala bi ravnu plavu kosu ili crne lokne. Tvoj nos bi bio pravi – mirisao bi prolećne mirise i osećao dobre ljude. Na ove druge bi te na vreme upozoravao. Usne bi pratile liniju misli. Govorile bi samo ono što ne može da povredi ni tebe ni druge. Prstima bi doticala tuđa srca.
Da sam te izmislila, verovatno bi se budila i pevušila dok kuvaš kafu. Imala bi čas 15, čas 27 godina, i uvek bi slavila 1. rođendan za svoju mamu. Igrala bi se u parkiću ili na terasi jednog nežnog dečačkog srca. Bila bi oprezna u čije spavaće sobe ulaziš.
Znala bi, tako lepo izmišljena, kako se lepo korača, ali da je najvažniji slobodan korak. Trčeći ili lebdeći. Ako poželiš, mogla bi i da letiš u toj mojoj izmišljotini. Izmaštana, šaljivo namrštena, jela bi sladoled isključivo supenom kašikom čak i u novembru. Čaj od nane, nezaslađen i hladan, pila bi oko ponoći svake druge avgustovske noći.
Da sam te izmislila, ti se sigurno ne bi noćas budila u 3h ujutro i plakala jer je mama otišla do kupatila. Ne bi te plašio ni mrak, ni moja prazna strana kreveta. Bila bi neustrašiva i hrabra.
Ali nisam te izmislila. Jer niko živ na ovom svetu ne bi umeo da izmisli nešto toliko lepo. Ti si još beba, devojčica čija kosa menja boju na suncu. Tvoj nosić nespretno miriše cveće i gnjuri po mom vratu. Zbog toga verujem da imaš osećaj gde se krije nadragocenija ljubav. Pomalo gordo maštam da u meni prepoznaješ dobru osobu.
Tvoje usne prate liniju misli. Govoriš „mama“, „tata“, „baba“ i „’ajde“. Ti si moj najveći terač. Kad sam umorna kažem da si moj lični gonič robova. Znam, ti goniš dobrotu u meni da ispliva na površinu. (Iako biti dobar nije uvek preporučljivo u ovom svetu).
Prstićima od nekog nadljudskog materijala dotičeš moje srce. Ono zbog tebe preskoči svakog dana bar tri puta.
Nisam te izmislila, ali ti ipak pevušiš, gugučeš, govoriš na nekom svom jeziku. Porašćeš. Bićeš blesava tinejdžerka i ozbiljna studentkinja. Ispijaćeš litre kafe iza zatvorenih vrata nadvijena nad knjigom. Ja ću se čuditi, jer otkad to bebe piju kafu? Otkad to bebe govore: „Mama, pusti me na miru, vidiš da nam je opet dala kontrolni!“ ili „Ne mogu ni ovog vikenda da dođem, imam kolokvijum sledeće nedelje.“
I tako sva važna i velika, dozvolićeš da te poljubi neki frajer iz starijeg razreda u istom onom školskom parku u kom si igrala školice i brojala zvezde padalice. Neko vreme ćeš brojati zvezde u njegovim očima, dok ti ne slomi srce ili ti njemu levo prozorsko staklo na duši. Bićete klinci, kao u pesmi Mike Antića, ti ćeš patiti iza zatvorenih vrata zagrljena nekom baladom. Tešiću te mini sendvičima i svojim stidljivim ulaskom u sobu.
Tu negde posle sedmog kontrolnog u drugoj godini gimnazije, i tebi će postati jasno da je sloboda jedini imperativ u životu. Poletećeš mi bez osvrtanja u neka nova neba i snove. Pravićemo se da se ne razumemo, jer tako to majke i ćerke rade. Bar do mature.
Onda ćeš se mrštiti, kasniti, demonstrativno napuštati sobu. Pa ćemo opet da se grlimo pogledima iznad činije sa sladoledom. Na kraju ćemo izvesti tradicionalnu borbu supenim kašikama. Pustiću te da pobediš. Tata će te dugo zbog toga zezati. Unapred se zbog toga smejem.
Znaš, malena, da sam te izmislila, ne bi bila ni upola lepa kao što si u zbilji. Jer niko živ na ovom svetu ne bi umeo da izmisli nešto toliko lepo.
Samo ti lepršaj nevidljivim krilima. Izmaštana. Voljena. Rođena.
Pročitali ste Askinu priču. Legenda kaže da postoje priče koje ne daju odgovore na vaša pitanja, ali čije reči možete da osetite. U takvim pričama vežbate životnu magiju. Takva je Askina priča.